Обнова Стручног савета ЕПС

ангажовање домаће памети у решавању нагомиланих проблема

Слободан Н. Вукосавић

председник Академијског одбора за енергетику САНУ

 

 

Обнављање Стручног савета Електропривреде Србије представља хвале вредан корак који може значајно допринети енергетском суверенитету Србије. Током претходних месеци, у решавање нагомиланих проблема укључена је домаћа струка, што је довело до видног побољшања стање у српским угљенокопима и електранама. Значајно је смањена потреба за увозом електричне енергије, док се све чешће остварује извоз. Иницијатива долази у прави час, у тренутку када је потребно подсетити српске политичаре да још увек постоји домаћа струка и наука чији интегритет и квалификације треба користити пре посезања за страним експертима. Иза нас су деценије током којих је утицај туђих агенди на доношење одлука о српској енергетици био веома велики, док су ослонац на сопствену памет и сагледавање наших дугорочних интереса превише често бивали у другом плану. Значајан утицај на израду кључних стратегија имале су директиве и препоруке светских центара моћи, док је утицај домаће науке и струке био маргинализован. Данас знамо оно што се пре пар година није смело рећи, бројни кораци европске енергетске транзиције начињени су у погрешном правцу, препоруке и агенде настале изван Србије су некритички прихватане и промовисане у догму, упркос позивима домаће струке да се у свему ослонимо на здрав разум и сопствену памет. За српске политичаре, домаћи стручњаци су по правили били нежељени саговорник који их спутава у њиховим намерама, док су добронамерни савети често гледани кроз политичку лупу. У датим условима, одлука да се обнови Стручни савет представља чин личне храбрости иницијатора и њихове посвећености интересима српског друштва.

 

Србија располаже стручњацима који могу поново повести електропривреду путем успеха

 

Према скорашњим изјавама политичког руководства, домаћа памет већ шездесет година не успева да пружи одговарајуће смернице за развој српске енергетике, што говори о озбиљном недостатку информација и сасвим погрешним проценама потенцијала и резултата домаће струке. Будући да струка не може поправити штетне последице одлука које донесу политичари, од велике је важности информисати доносиоце одлука о потенцијалу домаће струке и предностима ослањања на домаћу памет. Електропривреда Србије и даље окупља врхунске стручњаке који су препознатљиви на европском и светском нивоу. Традиционални електроенергетски систем, плод проналазака Николе Тесле, мења се и развија у електронски систем, електричну мрежу у којој се извори, потрошачи и складишта повезују уз помоћ уређаја енергетске електронике. У настанку и развоју енергетске електронике одлучујућу улогу имају научници, стручњаци и проналазачи рођени у Србији. Наши стручњаци имају врло значајну улогу у планирању и управљању преносним и дистрибутивним системима на источној и западној обали Сједињених Држава, директори су водећих истраживачких центара у области енергетике и аутори препознатљивих научних радова и патената. За просперитет српске енергетике и добробит српског друштва, довољно је упослити домаћу памет, пустити је да управља развојем енергетике без уплива политике, прихватити стручне налазе и планирати развој у складу са научно и стручно утемељеним предлозима. По угледу на успешне земље, решавање питања од јавног значаја требало поверити домаћој струци и науци. При томе, такве напоре требало би финансирати искључиво из јавних средстава. Проналажење правих решења за проблеме српског друштва не може се финансирати новцем из страних земаља. Интереси финансијера какав је Брисел могу бити блиски али не и истоветни дугорочним интересима српског друштва, у шта смо се више пута уверили током претходних деценија. Ангажовањем домаће памети на решавању кључних јавних питања и њеним финансирањем из јавних средстава, српско друштво ће постати отпорније на изазове који нас чекају, док ће процеси регионалних и европских интеграција бити бржи и кориснији за Србију.

 

 

Сигурност и доступност снабдевања дугујемо домаћим стручњацима с краја 20. века

 

Сигурно и доступно напајање електричном енергијом током друге половине двадесетог века плод је посвећености и изврсности наших научника и стручњака, као и спремности тадашњих власти да дају шансу домаћој памети. Пројектовање и градња система термоелектрана, хидроелектрана светских размера, првих реверзибилних хидроелектрана, преносне и дистрибутивне мреже као и управљачких и заштитних система спроведени су у складу са највишим стандардима, док су квалитет и професионалност у пословима одржавања, унапређења и управљања обезбедили сигурно и доступно напајање које се све до скора подразумевало. Напајање је остало доступно и у време санкција које је политички запад усмерио против наше земље, па чак и током агресије земаља северноатлатске војне алијансе током 1999. године. Авиони су полетали са европских аеродрома да би у Србији некажњено убијали децу, рушили болнице и школе и бацали касетне бомбе на пијаце. На мети су биле и електране, трафо станице, разводна постројења и далеководи. Упркос свакодневном бомбардовању, стручњаци наше електропривреде проналазили су решење да обнове и очувају напајање потрошача. Премда је градња нових базних извора већ дуго запуштена, извори грађени током прошлог века и даље успевају да задовоље потребе становништва и индустрије. Србија и даље располаже стручњацима који су спремни и способни да успешно воде електропривреду и да јој врате некадашњи сјај. Потребно је пружити им поверење и пустити их да раде свој посао неометани од политичара, и да доносе одлуке засноване на струци и науци.

 

Негативни утицај превеликог и свакодневног мешања политике у питања струке

 

У међувремену, стање у електропривреди се значајно променило. Уз значајан утицај политичара на доношење стручних одлука и уз понављање неспорних грешака европских тржишних реформи и енергетске транзиције, пропуштене су прилике да се дотрајале термоелектране замене новим. Услед нестручног руковођења и проблема у раду угљенокопа, дошло је до пада производње електричне енергије и до потребе да се енергија увози по врло високим ценама, уз годишње трошкове увоза који су премашивали милијарду еура. Проблеми су кулминирали крајем 2021. године и почетком 2022, када су на увоз утрошена значајна средства. Једноставан прорачун показује да би се за новце утрошене на једногодишњи увоз у наведеним условима могла изградити једна електрана која би надоместила увоз у посматраној години, али и током наредних година. Основни узрок неповољном развоју је свима јасан, ради се о штетном утицају политике и политичара на доношење одлука унутар електропривредних предузећа. Макар како стручан био, нити један директор не може успешно водити предузеће уколико се мора јављати на телефон политичару који га поставља и смењује, и који има захтеве везане за дневнополитичке потребе који нису повезани са напајањем електричном енергијом. Склоност политичара да доведу новинаре и камере ради медијских наступа испред електроенергетских постројења може имати штетан утицај на ток ремонта, на квалитет радова и погонску спремност опреме. Неприхватљив интерес да се прорачунска вредност бруто домаћег производа увећа убрзаним радом површинских копова уз пад квалитета угља, или непланираним пражњењем акумулационих језера има негативне последице на електропривреду, животну средину и становништво. Међу највећим проблемима је изостанак благовременог и одговарајућег планирања и отварања нових угљенокопа, што је требало чинити у време када је у постојећим већ нестајало угља. Наведени проблем се не може брзо санирати, и за повратак у редовно стање биће потребне године и велики новац. Корен већини проблема је постављање некомпетентног руководства које је на функцији остајало годинама, и које је у хијерархији електропривредних компанија потискивало професионалце и доводило политички одан али неспособан кадар. Наведено стање је предуго трајало, па је понегде потпуно прекинут континуитет кадровског развитка. Обнављање и развој електропривреде мора започети кадровским исцељењам. По свему судећи, кадровско исцељење може потрајати много дуже од решавања техничких проблема у раду електропривреде.

 

Приватни инвеститори и стратешки партнери

 

Међу отежавајуће факторе који српску електропривреду доводе у незавидну ситуацију требало би убројати и објективни неуспех државе да ангажује приватне инвеститоре и искористи сарадњу са њима за остварење интереса српског друштва. Земље са функционалним институцијама и развијеном демократијом успевају да искористе јавно-приватно партнерство, ангажовање приватног капитала и сарадњу са стратешким партнерима за добробит заједнице и за решавање друштвених изазова. Стварање повољних услова и простора за приватне инвестиције у градњи ветроелектрана и соларних електрана (тзв. варијабилних извора) у Србији донело је корист инвеститорима и медијаторима, док електропривреда и становништво нису имали очекивану корист већ су стекли нове проблеме. Све до скора, варијабилни извори који раде у Србији нису били у обавези да обављају помоћне функције уобичајене за изворе на територији Европе. Ради се пре свега о функцијама које доприносе интегритету система и које потпомажу рад основних регулационих контура. Већина наших ветроелектрана дуго је радила без обавезе да обавља елементарне функције као што је учешће у регулацији напона, што би имало незнатан утицај на рад ветроелектране, док би електропривреди значајно умањило техничке проблеме и трошкове интеграције. Законом о обновљивим изворима терет балансирања је пренет на електропривреду, што је створило значајне финансијске губитке и техничке потешкоће. Према спроведеним анализама, у системима са великим уделом варијабилних извора, трошкови градње нових извора морају бити праћени седмоструко већим трошковима интеграције варијабилних извора у мрежу, што укључује и трошкове складиштења енергије. Градњом нових варијабилних извора у Србији се најчешће баве приватни инвеститори, који уживају субвенције и повластице и убирају профит. Истовремено, трошкови интеграције оптерећују електропривредна предузећа. Део трошкова прелива се и на становништво, на чијим рачунима је такса на обновљиве изворе осмоструко увећана током претходне две године.

Набројане потешкоће довеле су електропривреду у незавидну ситуацију. Штетан утицај политике створио је бројне техничке и финансијске проблеме. Из угла политичара, електропривреда више није Езопова гуска која носи златна јаја, из предузећа се више не може узимати већ треба улагати. У датим условима, размишљањем на кратак рок долази се до идеје о транформацији електропривреде, до потраге за западним стратешким партнерима и до тихог препуштања енергетског суверенитета у туђе руке. Призивање страних партнера, експерата и менаџмента образлаже се недавним кваровима, испадима, падом производње и увозом. Наведени аргументи би требало да укажу на нужност препуштања електропривреде другима, од којих се очекује да управљају боље него досадашњи руководиоци. Међутим, узрок свих досадашњих проблема није недостатак домаће струке и памети, већ штетно мешање политике у питања струке. Уместо призивања туђе памети и страних партнера, требало би препустити електропривреду врсним домаћим професионалцима и стручњацима и дати им слободу да раде без штетног уплива утицајних појединаца из владајућих политичких партија.

 

Негативна искуства са приватизацијом електропривреде

 

Правце деловања политичког руководства тешко је предвидети на основу датих изјава које се лако заборављају, на које их ретко подсећамо и које се брзо смењују опречним изјавама. За сада се власт ограђује од приватизације електропривреде и наговештава трансформацију јавног предузећа у акционарско друштво, тврдећи да ће електропривреда остати у власништву државе. Структура и проблеми електропривреде у Румунији, Црној Гори, Француској и Сједињеним Државама значајно се разликују, али њихова досадашња искуства као и искуства бројних других земаља показују да је приватизација електропривреде довела до погоршања у снабдевању, да је имала негативни утицај на интегритет система и да је довела до раста цена. У савезним државама САД које су спровеле дерегулацију у нади да ће тржишна утакмица смањити цене електричне енергије, један kWh је данас скупљи за око 2 цента у односу на преостале савезне државе. Током лета 2022. године, половина од 56 француских реактора било је искључено са мреже због забрињавајућих прскотина и корозије до којих је дошло због неодговарајућег одржавања. Описани проблеми навели су француске власти да спроведу ренационализацију своје електропривреде како би очували енергетску сувереност у време значајних изазова које је донела европска енергетска криза. Пример Чешке показује да већинско државно власништво над електропривредом није препрека да се успостави професионално управљање предузећем, сузбије утицај политичких партија на власти и промовише доношење одлука на бази струке.

Циљ акционарских друштава је остваривање профита. Свођење електропривреде на предузеће коме је примарни циљ профит није у складу са интересима оснивача, који су установили електропривредна предузећа ради сигурног и доступног снабдевања. Начин на који је спроведена подела српске електропривреде на више засебних предузећа отежава њихову сарадњу и договор и ствара бројне нежељене последице. Околност да новонастала предузећа ЕПС и ЕМС имају засебне, често супротстављене циљеве и немају заједнички стручни савет не доприноси сигурности и доступности напајања и не одговара друштвеним интересима. Искуства других земаља показују да су настојања да се електрична енергија третира као роба скопчана са низом техничких потешкоћа које још увек нису разрешене. Управљање електропривредом је поготову проблематично у малим земљама са неразвијеним институцијама, недовршеном демократијом и ендемском корупцијом. Предузећа у власништву државе су на мети политичара и ужих интересних група, који их користе у сврхе другачије од интереса потрошача. С друге стране, приватна иницијатива проналази начине да максимизира своју корист у свим јавно-приватним подухватима и приватизацијама, задржавајући профит за себе и остављајући одговорност, проблеме и кривицу у јавном домену. Мора се признати да Србија још увек нема способност да подстакне и услови приватне инвеститоре да делују у друштвеном интересу. Искуство показује да инвеститори, а пре свега велике мултинационалне компаније веома добро познају околности у Србији, мотивацију доносиоца одлука, друштвене односе и утицајне интересне групе. Инвеститори добро разумеју како се треба понашати са српским политичарима, представницима извршне и законодавне власти, локалним становништвом, медијима и регулаторним телима да би њихове активности у Србији донеле што већи профит. Без проактивног става домаћина и без његове свести о сопственим циљевима, сви инвеститори, предузимачи, понуђачи нових технологија и зајмодавци по природи ствари настоје да увећају свој добитак. Они немају времена, енергије ни могућности да нам нуде оно што нам је потребно, јер су плаћени да пласирају оно што имају на лагеру, они не долазе да дају већ да узму. Они не могу настојати да нас стручно ојачају, они не брину о интересима грађана Србије нити о животној средини и не могу трошити време на размишљања шта ће с нама бити када се преко ноћи повуку из Србије. Појави ли се Србији склона приватна компанија која прави кораке у нашем интересу, такву склоност ће морати да плати мањом зарадом, и зато ће брзо бити надјачана у непрекидној тржишној утакмици која не допушта слабости. Без домаће памети и без свести о дугорочним циљевима заједнице, долазак страног капитала и туђих решења неминовно води у запуштање домаћег знања, одумирање домаћег кадра, гашење домаћих предузећа, свођење привредних активности на рударење и распродају ресурса уз наприхватљиво угрожавање животне средине на које смо навикли и које се на жалост подразумева.

 

Трансформација у јавно предузеће

 

Уколико се спроведе трансформација јавног предузећа у акционарско друштво уз помоћ америчког стратешког партнера, већ одомаћеног у надлежном Министарству, ризици ће бити другачији него у случају приватизације, али последице могу бити једнако лоше, па и горе. Уколико би држава задржала одговорност и бригу за угљенокопе и термоелектране, док би се стратешки партнер усмерио на хидроелектране, обновљиве изворе и нуклеарне електране, тада би држава сносила највећи део одговорности за снабдевање електричном енергијом, била би одговорна за раст цена електричне енергије, за проблеме у снабдевању и плаћала би таксе за емисије CO2. С друге стране, стратешки партнер би уживао подстицаје за градњу обновљивих извора, користио би субвенције и профитирао на повлашћеном положају зелених извора електричне енергије, временом преузимајући све већу контролу над електропривредом.

Представници партија на власти се залажу за трансформацију јавног предузећа Електропривреда Србије у акционарско друштво, обећавајући да ће то бити друштво затвореног типа, друштво чије акције неће бити слободно доступне. У прилог трансформацији наводи се лакше усклађивање са законом о привредним друштвима, као и уклањање постојећих потешкоћа са којима се сусрећу јавна предузећа приликом јавних набавки. На први поглед, таква трансформација не би требало да доведе у опасност друштвени интерес. Међутим, трансформација би створила услове да се спроведу наредни кораци повлачења државе, кораке који се могу спровести науштрб интереса становништва, индустрије и потрошача. У земљама каква је Србија, реорганизације и трансформације јавних предузећа често се обављају под притиском Међународног монетарног фонда (ММФ), организације настале крајем другог светског рата према плановима сачињеним у Великој Британији и Сједињеним Државама током 1944. године. Међу првим земљама чланицама била је и Југославија, која је Фонду приступила 27. децембра 1945. године. Значајан утицај на ММФ имају велике мултинационалне компаније. Одлучујући утицај на формалне оквире ММФ има Конгрес САД. Артикулишући интересе оснивача и крупног капитала, ММФ настоји да утиче на законодавну и извршну власт земаља каква је Србија. Основни циљеви таквог деловања укључују олакшавање рада великих компанија, остварење доминације на тржишту и уклањање туђег монопола, коришћење јевтине радне снаге, експлоатацију ресурса под повољним условима и остваривање већег профита. У земљама где су делатности од ширег друштвеног значаја организоване у јавна предузећа, простор за профитабилну делатност великих светских компанија значајно је сужен. Трансформацијом у акционарско друштво отвара се простор за утицај крупног капитала на кључна домаћа предузећа. У друштвима са функционалним институцијама, са транспарентним пословима од јавног значаја и информисаном јавношћу, присуство крупног капитала може бити добра вест јер га је могуће усмерити ка решавању друштвених изазова. Међутим, у недовршеним и подељеним друштвима где су јавне функције плен док се одлуке доносе у интересу ужих утицајних група, присуство крупног капитала, трансформација јавних предузећа у акционарска друштва и јавно-приватне иницијативе по правилу имају негативан утицај на интересе грађана, док су позитивни ефекти ограничени на приватне партнере и њихове локалне медијаторе. Наведена искуства су лако видљива у целом свету па и у Србији, и свакако их треба узети у обзир пре спровођења трансформације електропривреде Србије.

Нарочиту позорност стварају неуобичајене процене о укупној вредности предузећа. Процена вредности електропривреде начињена 2012. године премашује 14 милијарди евра. Исте године, непосредно по објављивању ове процене, новопостављена министарка за рударство и енергетику је говорила о вредности електропривреде и навела троструко мањи износ. Потребно је напоменути да ни тада као ни данас процене не узимају у обзир земљиште којим располаже ЕПС. Током 2022. године, политичари на власти су у више наврата одрицали намеру да се приватизује електропривреда, али су такве изјаве пропраћене проценама вредности које су вишеструко мање од реалних и незнатно премашују три милијарде еура. Сасвим је могуће да се ради о ненамерним пропустима или погрешној интерпретацији, али је извесно да лицитирање са вредношћу предузећа није у интересу грађана.

Трансформација јавног предузећа у акционарско друштво није само формални чин. Задатак јавног предузећа је доступно и сигурно снабдевање електричном енергијом. По природи ствари, циљ акционарског друштва је стварање профита док интереси потрошача, индустрије и становништва не могу бити у првом плану. Уколико електропривреда буде трансформисана у акционарско друштво, могућности новооснованог Стручног савета да пруже помоћ биће значајно сужене.

 

Професионализација или приватизација

 

Уместо трансформације требало би спровести професионализацију, процес који није нужно повезан нити условљен приватизацијом или преласком у акционарско друштво. Професионално управљање јавним предузећем ЕПС може спровести тим домаћих стручњака са искуством на руководећим функцијама. Руководећи тим би требало ослободити утицаја политике и политичара, и омогућити им да своје одлуке заснивају на струци и јавном интересу у области напајања електричном енергијом. У условима где би стручно руководство ЕПС имало пуну слободу деловања, и где не би постојао утицај специфичних интереса партија на власти и ужих интересних група у земљи и иностранству, електропривреда може испунити интерес оснивача, обезбедити сигурно, доступно и друштвено одговорно снабдевање, остварујући и приходе који омогућују инвестирање у сопствени развој. Да би се остварио овакав циљ, неопходно је да се политичари ослободе досадашњих навика. Такав циљ је веома тешко остварити, ипак, формирање Стручног савета електропривреде је корак у добром правцу. Ако свако уради оно што је до њега, успех је загарантован.

Рад и развој српске електропривреде суштински је везан за сарадњу са земљама региона и са европским земљама. На жалост, досадашња сарадња са Европском унијом није дала очекивану корист. Уместо да учимо на грешкама које је чинила Европа током енергетске транзиције, ми смо све европске грешке понављали у Србији. Некритички смо и без задршке преузимали и примењивали агенде које су настале у другим земљама, земљама чија енергетика нема велике сличности са српском. Да ствар буде гора, исходи примене европских искустава у Србији додатно су погоршани непримереним уплитањем политике, запостављањем савета домаће струке и доношењем одлука по вољи ужих интересних група. Једнако као што је штетан утицај Болоњске декларације на високо школство мањим делом последица саме Декларације а већим делом последица наших корака у њеној примени, тако је и примена европске енергетске транзиције у Србији негативно утицала на енергетски сектор превасходно због штетног уплива политике и ужих интересних група у стручна питања. Закони, подзаконска акта и пратећа регулатива везана за енергетику често су настајали превођењем неприлагођених европских докумената, док смо за израду кључних анализа и развојних стратегија ангажовали странце финансиране из европских фондова, стручњаке који су се често затицали у небраном грожђу, људе позване да планирају развој енергетског сектора о коме немају сазнања и са којим немају искуства, а све то уз подразумевану обавезу да остваре исходе у интересу центара моћи који их финансирају. У јесен 2022. године, српски политичари су нам наговестили да ће планирање развоја, а можда и управљање српском електропривредом поверити норвешким енергетским компанијама. Поменуте компаније настале су пре осамнаест година и немају искуства са изворима електричне енергије какви доминирају у Србији. Специјализоване су у пољу анализе, пројекција и обраде података везаних за нафту и природни гас. Такав приступ српских политичара питањима енергетике није од користи. Ради остваривање друштвеног интереса у пољу енергетике најбоље би било да се политичари уздрже од корака којим урушавају поверење јавности и не доносе ништа добро српској енергетици.

 

Сарадња са светом

 

Један од кључних аргумената који се наводи у прилог тези да Србија нема способност да управља сопственом електропривредом је велики удео термоелектрана на угаљ и неопходност декарбонизације. Није довољно познато да су годишње емисије CO2 по глави становника у Србији блиске 6,6 тона, док у Сједињеним Државама и Канади премашују 14 тона. Србија емитује мање CO2 по глави становника од Немачке и Белгије, земаља које нас често криве због превисоких емисија. Наведени подаци нису знак да треба одустати од декарбонизације, већ показују да Србија није међу земљама које имају највеће емисије, те да затварање српских термоелектрана не може бити и не треба да буде приоритет број један. Захтеви за престанком рада српских термоелектрана на угаљ често се поткрепљују тврдњама да оне представљају главни извор загађења ваздуха суспендованим честицама у категорији PM 2,5. Овакве тврдње не одговарају чињеницама. Електропривреда је одговорна за свега 5% директних емисија PM 2,5 честица. Уз уважавање такозваних секундарних емисија, где емитовани оксиди азота и сумпора доприносе концентрацији суспендованих честица кроз специфичне атмосферске реакције, збирна одговорност електропривреде за укупне годишње емисије суспендованих честица не премашује 20%. Доминантну улогу у емисији суспендованих честица имају мала ложишта и саобраћај, тако да заустављање рада термоелектрана и прекид њихових емисија не би решили проблеме загађења ваздуха у Србији. Уколико би заустављање термоелектрана било праћено растом цена и мањом доступношћу електричне енергије, увећане потребе за грејањем и веће коришћење малих ложишта могло би довести до увећаног загађења ваздуха. Медијски простор обилује извештајима и порукама везаним за енергетику, тако да је тешко раздвојити објективна мишљења и поуздане податке од пројектованих медијских кампања осмишљених ради постизања различитих циљева. Бројни медијски садржаји описују термоелектране на угаљ у Србији и Босни као главне европске емитере SO2, веома штетног гаса који настаје као продукт сагоревања угља. С друге стране, на кредибилним страним и домаћим порталима који приказују квалитет ваздуха у нашим градовима, садржај SO2 је увек у зеленој зони (тј. у дозвољеним границама) у свим градовима осим Бора, града у коме нема великих термоелектрана, и где загађење настаје у погонима за прараду руде бакра. Премда је сасвим извесно да су било какве емисије SO2 зацело штетне, те да ће експлоатација лигнита за енергетске потребе морати да престане током наредних деценија, не би требало подлећи неутемељеним кампањама и притисцима, већ би план смањења производње електричне енергије из фосилних горива требало сачинити тако да се постигне компромис који у највећој мери одговара интересима грађана Србије. Такав компромис нужно укључује градњу модерних термоблокова на угаљ који ће омогућити рад са већим степеном корисног дејства, мањим утрошком угља и мањим емисијама. Највећи еколошки изазов Србије је умножавање традиционалних рудника који уништавају и трују читава подручја, станишта, земљу, воде и ваздух, остављајући за собом токсичне садржаје који ће вековима онемогућавати опоравак. Одвлачење еколошких напора на другу страну олакшава посао компанијама заинтересованим за традиционално, не-еколошко рударење и увећава ризике да Србија постане трајно затровано подручје без електричне енергије доступне већини грађана.

 

 

Енергетика и животна средина

 

Циљ планирања и управљања енергетским сектором је сигурно снабдевање потрошача енергијом која им је доступна, коју могу платити, а која при томе не ствара неприхватљива загађења животне средине која би значајно угрозила здравље становништва, биодиверзитет, пољопривреду и водоснабдевање. Будност јавности, савесност носиоца јавне власти, доношење регулативе која третира ризике градње нових извора енергије и њена стриктна примена брана су против неконтролисаног урушавања квалитета животне средине до нивоа који озбиљно нарушава опстанак становништва. Изузетно велику опасност за Србију представља настојање рударских компанија да отварају руднике који раде са прљавим технологијама, да граде велике соларне електране на пољопривредном и шумском земљишту, и да инсталирају застарела решења мрежних батерија за складиштење енергије које са собом доносе значајне еколошке и безбедносне ризике. По притиском страног капитала, разматрају се предлози за отварање рудника о чијем раду и последицама рада немамо неопходна сазнања. У исто време, планира се увоз опреме и постројења о чијем саставу немамо информације које су нам неопходне да би по истеку радног века обавили декомисију, рециклирање материјала или његово одлагање. Заштита становништва, животне средине и водоснабдевања од неконтролисаног и нерегулисаног рударења и еколошки ризичних технологија треба уредити по угледу на Европу. Упркос досадашњим негативним искуствима, Европа ће и даље бити партнер на кога смо упућени, и коме би требало предочити наше интересе и циљеве како би остварили сарадњу која ће одговарати свим странама. Праве потенцијале сарадње са земљама Европе би требало боље користити, и не би се требало повести за лошим искуствима са Бриселском бирократијом. Погледе на свет као и проблеме делимо са бројним европским земљама, институцијама и појединцима, и зато смо упућени да решења потражимо заједнички. Живот на истом континенту и заједничка историја и наслеђе подразумевају потребу и обавезу да да једни за друге одговарамо и да се међусобно помажемо.

 

 

 

 

Оснивање Стручног савета - храбар корак руководства ЕПС у правом часу

 

Да би успешно учествовали у равноправној сарадњи са светом, неопходно је окупити и обновити домаћу струку, чему ће значајно допринети одлука електропривреде да се обнови рад Стручног савета. Електропривреда је у најбољим данима имала службу развоја и Стручни савет чије су одлуке биле обавезујуће за руководство. Надам се да ће добра традиција бити обновљена и да ће Стручном савету бити враћена некадашња улога. Као млад инжењер имао сам прилику да присуствујем седницама Савета на којима су разматрани пројекти и студије. Конструктивна дискусија подразумевала је сучељавање ставова које се разрешавало аргументима, утврђивањем података и спровођењем анализа. Титула или звање учесника нису били од значаја, већ само исправност и утемељеност изнетих ставова. Студије и пројекти су имали од три до пет рецензената, који су били гаранција да ће коначан исход бити исправан и вредан, и да ће послужити доносиоцима одлука да пронађу најбоља решења у интересу сигурног и доступног снабдевања електричном енергијом. Рад у описаним условима је створио електропривреду која нас и данас, упркос свему, и даље уредно снабдева. Надајмо се да ће се и политичари сагледати последице свог досадашњег мешања у питања струке, и да ће стручна питања, међу којима и управљање електропривредом, убудуће препустити домаћој струци.